СВЕТЛОСТ И КВАРК-ГЛУОНСКА ПЛАЗМА

Судари атомских и субатомских честица на веома високим енергијама требало би да открију важне податкео почетку универзума и атомским силама, и о томе како се формирају фундаменталне честице и интереагују једна са другом.  Adam Bzdak из RIKEN BNL Research Center и његов колега Vladimir Skokov из Brookhaven National у САД су сада предложили нова објашњењa која омогућаваjу  боље разумевање како  светлост и субатомске честице међусобно реагују у  високо-енергетским сударима.

У врло раној фази Универзума није било атома: енергија је била толико висока да би атоми ако би постојали  били  раскомадани. Уместо тога постојала  је мешавина субатомских честица попут кваркова и глуона. Они чине протоне и неутроне унутар атомских језгара, али на врло високим енергијама стварају ватрену куглу познату као кварк-глуонска плазма. Ова плазма се може вештачки производити разбијањем тешких атома, као што се тренутно то врши у PHENIX Collaboration at the Relativistic Heavy Ion Collider у Brookhaven.

У овим експериментима, уочено је да  светлост (фотони) која потиче из зоне судара варира у интензитету зависно од правца светлосног зрачења. Ова неравномерност расподеле фотона је заправо карактеристична особина  кварк – глуонске плазме што је веома изненадило научнике. "Фотони не комуницирају са створеном материјом и не могу да буду осетљиви на облик ватрене лопте", кажу истраживачи."Ово је парадокс и за сада немамо објашњење Јасно нам је да ми не разумемо нешто јако основно.."

Нова предложена шема   интеракције честица и фотона треба да одговори на питање да ли је неравномерна расподела фотона последица деловања неког магнетног поља или се фотони са уоченим особинама производе управо у кварк – глуонској плазми.ре две године научници су остварили масивни поларизациони ( Фарадејев ) ефекат пропуштајући светлост кроз плоче од живиног телурида. Тада се овај ефекат остваривао уз примену спољашњег магнетног поља. Контрола помоћу спољашњих електромагнета је захтевала велике струје.Међутим данас је остварена поларизација тетрахерцног зрачења применом електростатичког поља мањег од једног волта. Па ипак је још увек потребно користити магнетно поље да би се остварио ефекат ротације поларизације Док светлост протиче кроз поларизациони филтар, јачина њеног протока – појачање или слабљење , може се регулисати променом угла ( ротацијом ) поларизације . ( Нема поларизације, максимално протиче светлост – стање логичке јединице. Извршена потпуна поларизација, не пропушта се светлост, стање логичке нуле.)
На тај начин је остварен ефекат светлосног транзистора.